Zaljubljeni anarhista

Ako ti jave... To ti je živa istina.

24.07.2017.

.

Umri kanceru iritantni

23.07.2017.

Ma zaboravite

Umor je duboko u meni, zar ne vidiš da mi se oči sklapaju

23.07.2017.

Anarhista se budi, krmeljivo oko bi da poludi



Striktno, jasno, što bi se reklo "strejtno" se dižem protiv nemorala svake vrste, eh sad pa to ti je pajdo moj subjektivno bla bla, hajd ti ne kenjaj pajdo znamo mi svi od čega djeci uvrcemo glave, i žiku još nešto "ba paśa" ima jedna stvar, u ona cetiri zida, ja mogu šta mi je ćeif, moja ona moja privatnost, (ovdje ne induciram samo one radnje koje vam se sada valjaju po cerebruši), mislim na sve što bi se van ta cetiri zida smatralo anomalijom. Sakrij se! Hoda ti se gola/gol? Ama bolan u ta cetiri zida peskir na pod i ozebi gologuz/a od nudistvovanja ako hoces , siluje ti se frizider? Ama roletne spusti i siluj ga do sabaha bolan, samo se skloni u ta cetiri zida, tvoja stvar. Gleda/slusa ti se neki eksplicitni sadrzaj? Ma zatvori se i tvoja stvar, al sad ovdje ne ukljucujem "oci meda" jer je to umjetnost buahah, ipak umjetnost takve vrste ima ukusa, emocije, nije sve namašteno kao na roštilju pa udri.

Što se tiče vrste nemorala protiv koje vam se anarhista diže, to uključuje sve ono što ne bi mogao djetetu objasniti (ne ono što nam ličnim prosudjivanjem smeta, jer biste mi srali kako je to subjektiva) nego ono što bi nas postidilo da nekom maksumčetu natenane pojasnimo kada bi nas upitalo "a brate/sestro/babo/oče/džede šta je ono?" Nevoljke gledam danasnje literature, filmove, muziku podosta anomalije se servira za iftar da se onako neizbježno pobrsti, opet kazem zatvori se pa udri tvoja stvar, ali dižem bunt protiv svakog javnog širenja neke "ideje" (govana mojih ideje, samo što još ne deklarišu sodoru i gomoru za ideologiju), jah, da se vratim protiv svake one ideje od koje su se glave postidjeno spustale jos od helenizma, heeeeeej burazeru moj pa ovo ti je dvaes i prvi vijekkk bolaan, pa sta sad trebam otici s sestrom/kcerkom u pionirsku dolinu i vidjet nekakvog bulaznika kako napastvuje labudove, i da joj kazem pa sine ukusi su samo razliciti? Hocu al kad mi bude nad glavom pisalo ovdje truhne jedna budala. Dole modernizam! Dole prostitucija osjecanja, dole goli leševi, ja volim duh jednog bića, dole libera, liberiši u trpezariji svojoj, vratimo čednost ženama oduzeto vratimo današnjrm ološu muškom gospodstvo, a opet kazem u svoja četiri zida bicu sta mi je volja, tu ne postoji fascikla s " nepoželjnim radnjama", i jos nesto nemam nista protiv razlicitih seksualnih orijentacija (ne zelim poentirati samo na tome) samo razlaz u svoje zidove kao sto cu i ja.

Anarhista vam piše iz zemlje blata i konpleksaških automobila, tuga. Uskoro cu postidjeti majakovskog i citati sonete i konceptualama dižem javni protest kao jedan anarhistični "umjetnik" po platformama grada,

Al izvuče nas jedno iz ovog blago rečeno čmarnog procijepa, ljubav, VOLI ME ONAKO KAKO NIKAD NISI VOLELA.

P.S..
Ne drogiram se.

12.07.2017.

A šta će stari ako provali?



Negdje smo se mi pred BKC-eom nalijepili na neku priču o ljetovanjima, a onda istoglasno u času pogledali u Krileta. Naime, njegovi su još od reintegracije 96" na mukotrpu nekakvih boračkih papira izvukli mastan kraj (u pravom smislu te riječi), i izganjali neku zemlju u Počitelju. On je onako uobičajeno njemu, tupavo šutio, onim maloumnim pogledom brojao žegom za asfalt skorene žvakaće gume, a onda tiho procijedio;

-A šta će stari ako provali?

A neko će ti iz grupe; Ma ništa se ti Krile ne brini i njemu ćemo mi srolat jedan.

Tu je možda i bio kraj svim predomišljanjima, jer mu je otac već nekoliko godina, zjapio u invalidskim kolicima, otkako su mu natovarili moždani nekakvim ostavinskim dugovima iz firme. Ja sam tog popodneva odjurio u stan, prečistio pisaću mašinu, nagurao nekoliko traka uz nju i strpao je u ELAN-ovu maslinaste boje torbu. U prolazu pokupio onu roštiljsku lepinu s kuhinjskog stola, lapio jednu paklicu Marlbora iz očevog ormana i kao kakav CNN-ov novinar zaputio se na terminal. Kriletova maćeha kako sam docnije saznao bila je neka proslavljena kiparka, pa je tamo u Počitelju često boravila u nekom svom ateljeu, što me je kao nekog prešućenog klasičara antičkog kiparstva u talogu utrobe oduševljavalo. Munje je za sobom tegačio onaj isti fiskluturni torbak koji mu je jednom u nekoj gadnoj šali završio na krovu FIS-a, Nino i Kasim su masnih prstiju proždirali nekakav gril, a Krile je kisio iza njih i potlačeno piljio u one iste žvakaće gume utisnute julskom žegom u reljef asfalta.

Oko sedam je stigao autobus za Split, na čijoj je programskoj ploči bilo ispisano; Sarajevo, Konjic, Jablanica, Mostar, Počitelj, Split. Prokrčili smo do stražnjeg sjedišta na milost i nemilost sve što je nosilo glavu na ramenima, a onda se učahurili i otpočeli prepipavati po džepovima. Pogledasmo u Krileta, a on potuljeno gleda u dlanove i samo što ne brizne u plač. Uhvatiše ga prepitivati, kao što bi kakvo pekmezavo maksumče među tezgama;

-Šta je bolan Krile? Jesi dobro?
-Da ti nije pozlilo?
-Ma nije mu bolan pozlilo.
-Pa šta je bolan?
-Nije mu ništa, pusti ga.
-Da nisi zaboravio ključeve od vikendice?


Progutasmo knedlu, a kad se ispostavilo da nije ni to posljednje, laknulo se dušom, koliko to sebično vonjalo. Ali znao sam ja odnekud šta se njemu tog dana valjalo po glavi, bar su se pretpostavke koje sam čuvao za sebe kasnije ispostavile kao tačne. Naime, Munje je u raji bio poznat kao uvijek opskrbljen junky, a ovom se valjda mučilo i od same pomisli da će se džonjati. Kad smo naizgled uprćenih putnih torbi stigli do tog mjesta, maločega se moglo razabrati osim par činjenica da sam pjevušio "Pružam ruke" od Indexa i na čas gledao prebljedjelog Krileta, na čas gledao Munju kako palčevima mrvi grumenčiće hašiša i utiskuje u rizlu. Osjetio sam neprevaziđen samoprijezir, onaj samoprijezir koji zatekneš u jednjaku kada se nađeš pred gadostima koje ni sam ne možeš raskrinkati, da li je to bila činjenica da sam Kriletove strahove sam hranio zataškivanjem, da sam im davao prostora za metastazu kao apatično odvratan prolaznik to ne bih znao. Odjurio sam van na balkon, otkucao par redova jedne poeme, dovoljno sebi odvratne da sam je ugurao u neke skice Kriletove maćehe u ateljeu, a kada sam se vratio u zadimljni dnevni boravak, povukao sam prašnjav dim, zakašljao se i pomislio šta će stari ako provali.

06.07.2017.

Čuvaj mi reginette od ambrozije



Možda kada bi mi ponaosob malomoždane komore isecirali, izvitoperilo bi se platno, a nad njim klupko neke čudnovate kovrdžave vlati, nalik reginettama, i mrlje od gorkog, gadnog za tvoj kašalj polena od ambrozije.

Nekud će biti da sam doručkovao nedopečenu kajganu uz Ravelov Bolero iz predsoblja, a onda odšutio ezan s Mejtaša i sunovratio se niz stepenište da te čekam pred katedralom. Zapalio cigaretu po defoltu "ne kasni ona, ja sam uranio" pravdajući se pred očima u prolazu, bez jeditog nagovještaja da ću biti podvrgnut neizlječivoj arterosklerozi za života, satkanoj onim tvojim istim nalik reginettama u kosi, da ću lomiti i iz kamena čupati korjenje abmrozije na svim alejama grada po kojim bismo se lunjali. A ja, šta bih bio ja kada ne bih pomiješao margaretu s tratinčicom i sav ponosit ti naklapao priče kako sam je ubrao negdje na Zlatištu, pod Trebevićem, a tebe ostavljao s nesuzdrživim praskom smijeha, zadivljenim praskom smijeha.

I pitam se, možda kada bi mi ponaosob malomoždane komore isecirali, izvitoperilo bi se jedno platno, a nad njim klupko neke čudnovate kovrdžave vlati, nalik reginettama, a ja da te ne upoznah u ovim topografijama, kada bih kao bujicom naletio na tebe u nekom stranom gradu u kojem ambrozije ne bi bilo, među stranim košuljama, mišijim korakom (onim mojim*) bih ti se dolunjao, naslonio lice o kovrđže, nikad razmršene, poljubio u bljedoliko čelo i krenuo nekud, samo krenuo, ko bi ga i znao gdje, krenuo bih možda i samo da te gledam dok odlazim, da gledam jedan mali smiješak kako ostaje i pita se s kim li sam te bože pomiješao.

opis slike

02.07.2017.

Breskve u cekerima



Razabiram po katakombama

znojem zasoljenih pramenove,

grohnulo već u istočnom bloku

pomama za katalizama

sopstvenih rasparčavanja,

gle prikrivaju šapama

žigove od marlbora

na ženskim ramenima,

očeve rospije su

u mojim jutrima,

i trijebim kartone od

dijetalnih bljuvotina,

i one mi se podruguju,

rospije,

*

ibreti pod neboderom,

a šta kad bih ti rekao

da jednog dana ibreti me

dovuku ogrnutog kao mejta,

kao sobnog nemuštog kaktusa

nad prozorskom daskom,

da li bi krijepila

ljubav nad mojim

preostalo brecavim lešem,

da li bi tegačila cekere s

breskvama od Markala

do našeg stana,

za jednu lajt reširanu

jetru dijetalnih apaurina,

možda, rekao bih u

nekim drugim topografijama,

al, ja za kog te vidim,

ja vidim za kog te znam,

i možda u nekim drugim

topografijama Markale

i ne budu bivale više,

limene konstrukcije,

zabetonirane golubljim

drekom, al zanavijek

bivat će one tvoje breskve.



30.06.2017.

Pravi sam sobičnjak

Počeo sam da vajam, pisanje me katkad odviše dosjeća. Jutros sam doručkovao kokice. Prva dva ispita su prošla. Ne znam šta želim. Zbavio sam Marx-Engels osvrt na književnost kulturu i umjetnost u društvu, seru, al imaju poantu. Moram uskoro na posao dosta sam studentski grbačio. Nisam vani izašao od bajrama. Al mi nešto prija soba. Eh da, i govno sam prema ljudima, ccc stid me bilo.

24.06.2017.

Nisam izdržao, izvinite



On joj bacao klikere pod prozor tog proljeća, ona mu se u brk smijala.
U jesen u par godina sklopio joj katren.
Znalo se već se znalo, znali su i oni.
On tegario kese sa narančama, a ona mu zvocala što mu opet mora pitu razvijat. Boljelo bi njega boljelo bi nju.
Nju u martu poslaše na kemoterapiju, grebala o tanjire kako da mu kaže, a on ti na vrata, već se na keca drmnuo, samo gleda i stavi joj tratinčicu za uho; šuti bona, ja volim tvoje ušne školjke.
Bilo proljeće njeg čobani ko drekavca zamijetili, cvatove kakve li je brao, pune revere u kuću unosio, pa mijesi, a njoj safra od tih trava, pa on u kolače bi zamijesi.
Prošle godine, valjda tako bude, gledali bingo, ona mu zaspala na ramenu od kaputa, kao prvi put pomisli, kada mu pade iz nekog bogu iza nogu sazviježđa, ona izdahnu, a on krenu da je zagrne ćebetom misleći da je umorna, al pade i on pored nje, i bi mu tužno u čas što će sutra biti što će biti, ali ona njega već čekala.


I boli me, boli me puno, nisam kriv što sam ovakav, što dišem ovako da bih te gledao, i nekad pokušavam doći do zraka kada te vidim nasmijanu, kada sam te učinio sretnom, samo me puno boli, tužan sam, ja sanjam, sanjam o tom danu kada će se moje baterije gasiti, ali ti ćeš biti napajana nekim čudnim svijetlom i reći ćeš gle čuda li božijeg, odakle ovo sada dopire. Ja znam zbog čega sam ovdje. Ja samo znam.

22.06.2017.

U kojem biste vi romanu poživjeli?



Ne oskuđujem ni u čemu, ima tu odveć svega u izobilju, al sažetak mog prostog bitisanja mogao bi se najprikladnije sliti u Werthera, al hajd. Nego oduvijek sam bio siguran da ću život provesti u nekom romanu, ja i ona, valjda nešto namaknem pisanjem. btw (odjavljujem se dok ne prođu rokovi, budite dobro).

21.06.2017.

Nisam mizantrop samo sam realan

Nikad nisam vjerovao u prijatelje. Danas sam shvatio i zašto. Da li ja samo imam pogrešne ljude oko sebe koji mi se predstavljaju kao takvi ili je nešto drugo. Ipak je nešto drugo, svi su govna i znaš šta, samo jedno tražim, budi ti uz mene. Puko mi je film.


Stariji postovi

Zaljubljeni anarhista
<< 07/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031